Sport. Ideološko. Altiser

Najpre kratka napomena: tekst smo opremili više kao kakav skup nepretencioznih teza ili istipkano razmišljanje naglas, nego kao (pod pretpostavkom da bi to autoru uopšte i bilo izvodljivo) akademski sistematizovan kompendijum za analizu nekih praktičnih implikacija teza o aktivnosti ideologije kod Luja Altisera (Louis Althusser), te stoga čitaoca i pripremamo za takav, ležerniji pristup pri pregledu odrednica koje uspostavljaju njegovu građu.

Ako pojedini fenomeni u nekakvom zamišljenom apriornom bagažu označavaju (ili 'treba da' označavaju) sasvim rubna područja življene stvarnosti, hronotop Srbija pak, u kome se conditio postmoderna (i priručni mu kasniji postizmi...) događalo i događa ipak nekako više in vivo (a ne 'tek' teorijski, kao u prestižnim francuskim i inim seminarijima u drugoj polovini minulog stoleća), slavi fantazam sporta kao onaj, lakanovski intoniran, poslednji oslonac za ono što nazivamo realnošću.

Na tragu jedne kratke Altiserove napomene iz teksta Ideologija i državni ideološki aparati (kada razmatra koncept DIA, autor razrađuje i delatne obrise kulturalnih aparata i pri tom dodaje skoro uzgredno: uloga sporta u šovinizmu je od najvećeg značaja), pokušaćemo da nešto bliže osvetlimo ovaj fenomen koji je (naša je teza) u matičnom nam ataru 'spinovan', 'shapeovan', politizovan i amplifikovan do najviših ideoloških vrhova i kao da već odavno predstavlja 'nastavak rata drugim sredstvima', raspevano ritualno okupljalište / огњиште nacionalnih snaga i stožer i Pijemont panidentitetskog 'sabranja'. Ovde valja primetiti strateški pervertovane eklisiološke termine koji produkuju jedan smešani narativ nacionalno-političke ad hoc religije, koja tek koristi (ne bez prethodno nepromišljeno datih 'blagoslova') čitav paket crkvenoslovenskih doksologija i 'vozglasa', ne bi li sebi pribavila još čvršće postolje za nove i nove produkcije >> (koristeći potencijal proverene drevnosti, a ne znajući pri tom za osvešćujuću: Consuetudo sine veritate vetustas erroris est. = drevnosti možda u svrhu konačne pacifikacije frustrirajuće i kastrativne neizvesnosti (pri tom nepostižive pacfikacije, no, ne budimo sitničari...)?) >> ideološkog brendiranja ; citiraćemo skoro viđen grafit, na više mesta u Beogradu, jedne navijačke grupe s porukom: Samo zdravi u glavi...zanimljiv je ovde prisutan amalgam sportskog nacionalizma i nacistički bojenih pokušaja primenjene eugenike...o čemu, kao i o svemu ovde, samo u naznakama...no, zbilja treba biti 'pravo obazriv' vazda kada čujemo mlade - i one nešto manje mlade – ideojurišnike, kako svoje jezičke prakse izdašno kite pridevom zdravo.

U svim minulim godinama traumatske 'lartpourlartističke' subegzistencije devedesetih, pa sve do sinhronije koju delimo, sportske pobede (pre svih košarkaša) predstavljale su pokušaj našeg (sic!) vraćanja milog za drago nekakvim imaginarnim аmerikama (arhineprijatelji), hrvatskama (nedovoljno potentan neprijatelj za sve naše megalomanske potrebe, ali priručan i vazda aktuelan; naravno, obe malim slovima jer se tu i nije radilo o državama i narodima per se, već pre o opskurnim te radikalno narcisoidnim samoogledanjima u fantazmatskim orgijastičnim misterijama borbenog Samosaznanja) i tsl. [u tom smislu paradigmatičan primer je postavljanje spomenika (inače izuzetnom) teniseru Novaku Đokoviću (tom mladiću koji je planski institucionalizovan, kao delatni spoj porodice, crkve i škole, poreklom iz južne srpske pokrajine, sa sveprepoznatljivim i svuda pasujućim per aspera ad astra narativom feniksoidnog uzdizanja iz pepela, mitu tako nacionalno aplikabilnom...) u vidu srBskog viteza sa teniskim reketom umesto mača...videti na: http://www.srbijanet.rs/sport/van-terena/52596-novak-djokovic-otkrio-svoj-spomenik.html ...zlobnici bi rekli da isti na spomeniku izgleda više poput drevnog kineskog borca, što je još jedan prilog kompletnoj ideološkoj konfuziji koja je uvek već i estetička...uostalom, prosečnoj ideologiji je verovatno inherentna određena ambivalencija između uredne strukture plana i naknadne operativne konfuzije, upravo zato što se 'fast food' paketi ideoloških teza u vidu zelenih, crvenih i ružičastih knjiga, uvek nađu konfrontirani još šarenijem svetu nebrojenih nepoznatih Weltanschauung-a, sa kojima se uglavnom nije računalo].

Za potrebe našeg ogleda, uloga Altiserovog Subjekta investirana je u Događaj Sporta kao par exellence Događaj Nacije, ali naravno (i najvažnije) i događaj mene i tebe kao subjekata (ideološko ne gleda ko je ko, kao u staroj čitanci, u priči Drug Tito gleda sve nas, što je bila i ključna rečenica učiteljicine istinitonosne konstatacije, zapravo njenog vjeruju, nakon đačke aporetične prepirke u koga/koju od njih Maršal stvarno gleda, sa svog ikoničkog portreta iznad table, na kome danas ni kriv ni dužan samuje smerni monah Sava, ništa manje osuđen na ono poslovično ''malo ukrivo'').

Pomenimo jedan upotrebljiv prevod termina interpelacija u kontekstu Altiserove teze: ideologija interpelira (izjašnjava) individue kao subjekte (Miško Šuvaković, Pojmovnik suvremene umjetnosti, Horetzky, Zagreb 2005., str. 271.). Zaista, kao da ideološko u sportskoj oblikovnoj matrici mene i tebe skoro konfesorno izjašnjava umesto nas, time što nas poziva da učestvujemo u ritualnoj doksološkoj artikulaciji Bića (kao npr. na tematskim proslavama ispred Skupštine Grada). Nije to tek onaj šešeljevski molitveno-oslobodilački bedž na puloveru, to je (believe it or not) još manje nevino: dubinsko zasecanje u ontološko, svečana inicijacija u Zajednicu kojoj je Uspešni Sportista, nacionalni genije (ovde bi, da prostor dozvoljava, bilo interesantno propustiti kroz analizu i temu tzv. Evrovizije, tj. učestvovanja predstavnika iz Srbije na ovoj manifestaciji i propratne fenomene...), samo vrh pozitivnog ledenog brega uspele lingvističke i prirodno, semantičke eugenike, kojoj je konačno praksa 'dala za pravo', Brega Koji Smo Ceo Mi (no, samo kada i ako smo z a j e d n o). Kod Altisera vidimo i onaj, za potrebe suptilnijeg strukturisanja njegove centralne teze, intencionalno usporeni put transfera od individuuma (nedeljivo, gotovo lajbnicovski monadno, nekomunikabilno biće), ka subjektu (odnosno subjektivaciji subjekta, tom paradoksalnom podređivanju, sui generis pokoravanju koje afirmiše, time što uvodi u zajednicu koja garantuje identitetski fixum, koja legitimiše time što mobiliše (ne treba zaboraviti vojni poziv koji je do samog kraja procesa obaveznog služenja vojnog roka stizao regrutima u Srbiji, naslovljen parolom: Otadžbina te zove! ...opet poziv, priziv, interpelacija)...dakle, usporeno prikazan put koji se zapravo ne događa, jer je individua (tj. 'subjekt u pelenama') uvek već subjektivirana ideološkom interpelacijom (čime paradoksalno i objektivirana, budući transferovana čak i prenatalno u objekt ideologijske ontološke i epistemološke mreže). Prisećamo se i autorove koncepcije ideološkog nametanja očiglednosti kao očiglednosti koju ne možemo a da ne prepoznamo, dodali bismo: koju ne smemo da ne prepoznamo, jer bi nas to odalo, učinivši nas instant ružnim pačetom, ostrvom u okeanu aktualne ideolgeme (sportski primeri: Nole je naš, igraju naši, itd.)

Završili bismo kratkim osvrtom na Altiserovo 'Subjekt-subjekt' pozicioniranje centra hrišćanske religiološke diskurzivne aparature - i za potrebe ovog teksta izveli malu paralelu na tom predlošku: narečeni teniser (tj. njegova strateška avatarska virtualizacija) je (složićemo se?) sasvim karnalan, ali ga ideološka produkcija sakralizuje i tako čini meta-karnalnim, post-karnalnim. Međutim, verovanje da je on ipak jedan od nas (transcendencija čiji je izbor imanencija radi nas, kako bismo mi njime mogli da postanemo kolektivna transcendencija nas samih u njemu), čini naše konfirmacijsko amin (neka tako bude) mogućim (i željenim, ali želja je tema za sebe...), a time nas, sledstveno, konzumerističko ''pričešće'' porcijom ideologije (koja uvek ima brinuti za naša večno gladna usta) uspešno u-telovljuje u skupni, korporalni - trijadni metaidentitet (ratio essendi naših malih identiteta), u jedno Telo i jednu Dušu, Sportskim Duhom. Amin.