Prigradskost se kvalifikuje za magistralan fenomen domaće društvene zbilje. U nas kao da je sve prigradsko. Obrazac ovdašnjeg aktualiteta je kuća neomalterisana i ''polusigurna''. Prigradska. Prigradskost se ukazuje kao rad mentaliteta u vidu niza progresivnih modulacija organizacije gradskog života. Prigradsko piće nije rakija, već energetski booster. Prigradsko mesto okupljanja nije kafansko, već pre najaktuelniji splav. Iako ‘’tradicionalista’’, korisnik ove pozicije sklon je da ''u hodu'' modifikuje uobičajeni pojam tradicije, kojim čini snažan otklon od svake pastoralne estetike koja bi mogla zazvučati legitimaciono.
Prigradski
subjekt nije decentrirani korisnik mnoštva fluidnih identiteta. Sklon je da se
identifikuje u ravni krutog (solidnog, kako veruje), postojanog monizma, nevoljno dopuštajući
da unutrašnje psihokulturne rascepkanosti kolateralno propuste dinamizovane, razjarene upitnike da divljaju ''ispod'' površine. Prigradski subjekt je prigradski neurotičan. Neprestano
u potrazi za stabilizatorima sopstvenog identitetskog napona, njemu su od
značaja koherentne priče, lake priče u koje se ne udubljuje. Prigradski subjekt
‘’ne filozofira’’. Ipak, esencijalista je i kada ne razume ovu poziciju.
U krajnjoj liniji, ne
postoji gradsko. Postoji samo ono prigradsko. Zato što samo prigradsko i teži da
postoji na način (pr)opisane postojanosti. Kada prigradski subjekt čestita rođendan
bližnjem, on kaže: ‘’uvek ostani takav kakav jesi i nikada ne dopusti nikome da
te promeni.’’
