”On leži ovde negde”
Hajzenbergov epitaf
Ono, možda važno, što mislimo ironijskim u
ovom tekstu, jeste to
što je kiborg predstavljen
kao upravo trapavo konsteliran u
svetu koji (ga) rabi…on (sic! Kako 'rodno
senzibilisati' dikurs post-rodnog? …valjda
samo kroz orgijastičnu
gužvu
kosih crta, pokatkad tako dosadnu…) dakle nema situiranost, identifikacionu
legitimaciju izdatu od strane Panoptičkog Transcendenta, nema gde glavu
skloniti, svako moguće
utemeljenje je punctum na koji on/ona/ono/? kao odgovor ima samo zarez, ako uopšte ima potrebu da
odgovara…Da li je kiborg ličnost
u onom smislu personološkog
relacionizma, gde je ova posmatrana kao lik [kat'eikona kai kath' omiosin- po slici i
prilici: ikona, slika: sa- lika, u projektu po-dviga (dvig- slovenski- pokret,
dinamička
odrednica) ka prilici, pri- liku, drugosti sebe kao drugosti drugog] Onoga
Koji daje mogućnost
da se na njega finalno, aktivno i samoformativno referiše u poretku
odnosa?Svakako da nije.Još
manje u onom smislu u kome helenska reč to
prosopon (ličnost) sugeriše odnos, shesis [pros-
ka, ops, opos- vid, pogled[2]; dakle biti
usmeren erosnim (eros ponovo kao egzistencijalno osaznavanje drugosti drugog) pokretom
ka nekome ili nečemu,
biti dinamički
zagledan u nekoga ili u nešto,
crpeti svoje postojanje iz ljubavnog odnosa, koji se na ovom mestu shvata kao način postojanja koji utemeljuje >(otud kapadokijski hrišćanski Oci IV veka prosopon čak znamenito transferišu u hypostasis, od kada postoji ozbiljan
rascep u zapadnoj i istočnoj
teo-antropološkoj
paradigmi razumevanja pojma ličnosti-
dok prvi ličnost
određuju pre svega supstancijalno, ovi potonji
to čine
relaciono, te su unekoliko bliži
našim
današnjim
nastojanjima da kontemporarni,
mnogoznačno
uvezani svet upotrebljivo
pred-stavimo svojim besanim pitanjima), >a ne kao (veruje
se) groteskni individualističko-
romantičarski
poetski opijat…].Kiborg
nije (samo) čovek
(etimološki-
onaj koji človi,
stoji uspravno [ovo kao identitetski graničnik koji zaustavlja
animalno na puzećem,
dok erektivno afirmiše
kao progresivni prag/skok,
u kome čovek
jednom zauvek kulturom kolonizuje pri-rodno, te animalno, zauvek se od njega
ontološki?
odvajajući…]
ili čelovjek-onaj
koji je čelom
zagledan u večnost,
dakle produkt edenske dijahronije ušuškan u trepetno eshatološko iščekivanje> (kiborg je
automatičan,
on nema introspektivni i prospektivni kapacitet da čeka, što bi bio jedan od
medonosnih učinaka
uspele individuacije…) >Dolaska
Sina/Oca/Duha(Jn. 14, 9) ).U tom smislu, kiborg više liči na onu antičku teatarsku
masku (ta prosopa!), čak pre glomaznu,
negde užasavajucu perserveraciju pohabanih maski.../aski.../ski.../ki.../i.../0...,
iza kojih ne postoji stabilno jezgro koje upućuje na original, iza kojih 'јеstestvuje' iskeženi nihil[3]…Kiborg (≠ Tatin
Sin) je tako replika koja je to inicijalno, bodrijarovski simulakrum bez
originala, porekla, pedigrea…
Kiborg je odljuđen, odrođen, ne prosto da bi
nihilistički razgradio humanitet i sve mu aplikativno, već možda da bi formulisao
jednu novinu u rasporedu odnosa, koji bi, kao šansa, opet možda, imao promeniti
sama značenja zbiljnosti- i politike prezentacija usmeravao, upravljao (ovde još jedno etimološko nota bene!) kroz afinitetski, alter-identitetski
ključ (na ovom mestu ironija Done Haravej kao strategija paradoksalno u-o-zbiljuje!),
kao u onom bartovskom (Barthes) nagnuću ka podrivanju, osporavanju samog simboličnog, nasuprot cikličnom,
bezizlaznom pucanju u prazno pukim promenama okoštalih veteranskih simbola, a bez najultimativnijeg strateškog, ali ipak
odgovornog, zadiranja u ontološko kao teorijski zacementirano, hipostazirajuće
= pod-ležuće, već unapred utemeljujuće.Kiborg ima slupanu teologiju, dakle 'tehno-svarenu' aletheologiju> (ukoliko teologiju konstatujemo kao
svojevrsni 'zipovani' [pledirajuću-na] kontejner Istine, kakva ona, (teologija, to jest...a smatramo da u onom smislu u kome se mit o kiborgu
prostire po misaonom horizontu čitaoca, kao pokušaj/ predlog, koji 'zavodi' mitsko kao takvo/Pad, psihoanaliza, marksizam, pa i
feminizam/zmi.../ jednim novim, anti (umesto)-mitom, dakle (sledeći taj 'metodološki' kontekst) videli smo za suvislo da neke paradigmatične
momente u pretežno zapadnom tumačenju teologije Pada- na koji D. H. referiše- i
odmetničko-čovekovog navođenog povratka u nekakvo inicijalno Jedinstvo u Bogu
ili čemu/kome god (a što biće da su neoplatonistički ožiljci na telu
interpretacije, pre nego li hrišćanski diskurs...), alternativno pred-postavimo
novijim obrascima kojima se Eshaton (≠ raj), kao (veruje se) događaj budućeg
veka, razume kao pojam koji donosi ne
povratak, već apsolutni novum (Otkr. 21,5), koji ne ujednačava, ontološki zavaruje
ono nešto inicijalno pohabano u nekakvoj prvotnoj strukturi bića, kroz puki
comeback institucionalno okovanom prebivanju
u hristijanskim korenima, već, da tako kažemo, dopušta otvorenu dinamičku
avanturu ustalih u obnovljeni prostor
i vreme, meta-hronotopiju neinvestiranu smrću (jer, veruje se, pobeđenom) kao
najvećim dekonstruktuivistom....ali to je jedna sasvim druga priča, koja nam je
ovde bila zanimljiva tek kao povod za dalja promišljanja,..... a, uostalom,
opasnosti uvek dolaze od nedostatka multiperspektivizma, na šta nam i Haravej
ukazuje, dok Hana Arent misli mišljenje kao sam život, jedina metafora kojom,
veli, mišljenje možemo predstaviti jeste sama metafora života...u tom smislu vita activa i vita contemplativa jedno drugo hrane međusobnim podsticajima, jedno
bez drugog ostaje jalovo...)
ako pretenduje na odgovornu eleganciju mišljenja mora moći ne biti, a prečesto
je bila, te je takav interpretativno violentno- deflorisani bog zalančen zarđalim
ultraracionalističkim bukagijama i trebalo da umre- i hvala Bogu što je
tako!),> kiborg ima samo tehnologiju koja intruzivno ponire (i) u
biologiju.Za razliku od Fukoovog (Foucault) 'modelа' u kojem su, na mestu takvog polimorfnog rada
tehnologije, bile ulančane juridički kontekstualizovana politikologija i
medicinski navođena konfesorna psihopatologija, ovde je sama ulančanost, umreženost,
preplet, učvorenost, diskurzivirana u webologiju, svojevrsnu webologiku kiborga
(pa i webografiku, u smislu u kome se u/na kiborge ispisuju informatičke mreže
značenja u integrisanom kolu…)
Biti kiborgom
Do kasnog dvadesetog veka, našeg doba,
mitskog doba, mi smo svi postali himere, izteoretizovani i isfabrikovani
hibridi mašine i organizma; ukratko, mi smo kiborzi. Kiborg je naša ontologija;
on nam daje našu politiku.[4]
Pankiborgizam (naš predlog za temporarno markiranje
a-holističkog, ujedinjenog fronta, na tragu opisa
ine
koalicione kapabilnosti kiborga, kakvoj se nada
Haravej) jeste i
biće proverljiva činjenica našeg sveta.Isti
osaznaje naša tela.Formatira
(…i formira i
matira…) naša mišljenja.Pankiborgizam je eks-centričan.Strukturiše u
kiber- države naše
državne tvorevine (ozbiljnim intervencijama
u tradicionalne etatističke postulacije staroentitetskih,
novovekovnih državno-nacionalno identitetskih 'korporologija')
novim post- suverenističkim (ma koliko ovaj
termin bio selektivan
i odnosio se
na hromu paralelu
između ravnopravnih i
onih koji su
nešto ravnopravniji od ostalih…) rasklapanjima i
preklapanjima,
prekomponovavanjima i zaumnim , orlanovskim (Orlan) ad
hoc
spojnicama 'nespojivog', na fonu njene
problemske eksplanacije, koja je ovde
tematizovana na mikroplanu:
I am attracted to plastic surgery, because it is a
fight against nature, the idea of God, the programmed, the DNA which is in
charge of representation. I believe the body is not sacred as religion taught
us, it is just a costume that can be changed.[5]
Medicinski
posredovane kiborgizacije humanog, rečju implantacioni potencijali
ovakvih strategija, već podugo donose
plodove na raznovrsnim poljima
intervenisanja u telo pacijenta:
C- leg, veštačka noga koja
putem senzora, hidraulike i
mikroprocesorskog navođenja teži
da, koliko je to
moguće jednom appendixu,
vaspostavi uspešnu korelaciju sa
postojećim, zdravim ekstremitetom,
potom veštačko srce u
protetičkom zahvatu (vrste: TAH- total artificial heart ili
CAD- cardiac assist device, u
zavisnosti od toga da
li se korisnikovo
srce odstranjuje ili
ne tokom operacije),
zatim BCI (brain
computer interface), proces putem koga
se elektrode implantirane
direktno u sivu materiju
mozga, navode na delovanje
koje poboljšava
oštećeni vid kod
slepih i
slabovidih, a takođe
utiče blagotvorno i
na pokretljivost paralizovanih
osoba, samo su neki
od primera ogromnog
otvorenog horizonta, koji permanentno prevazilazi
pragove dosadašnjih dogleda u
perspektivama poimanja odnosa mašine
i čoveka.[6] Takođe, postaje sve jasnije kako
zahtevi novog vremensko- prostornog ubrzanja
diktiraju pojavu jedne nove
kulture, kulture suplemenata, u vidu vitamina,
minerala, ugljeno- hidratskih boostera, proteina, pa čak i
pojedinih psihoaktivnih supstanci (granice između lekova i
droga postaju sve
poroznije), koje pospešuju
dugotrajniji efekat budnosti, kao pokušaj raskidanja granica
izmedju dana i
noći, na planu potreba
profesionalnog angažmana anticipiranih u
agendama XXI veka (postoje nove vrste tableta
koje budnost održavaju i
do tri puna
dana…), jer je dan
postao prekratak
za sve zahteve
koje pred nas
postavlja (sumanuta?) logika visokih performansi
telesnih mašina, zajapureno zahuktalih u Efikasnost kao
act superior naših dana.Suplementarna
'nova
običajnost' kiborge čini još prisutnijim
u našim
telima.
…granica između ljudskog i životinjskog je u potpunosti dokinuta…Druga poljuljana distinkcija je ona između
životinjskog-ljudskog (organizma) i mašine…Treća razlika je podskup druge:
granica između fizičkog i nefizičkog za nas je veoma neprecizna…[7]
U realnom svetu (a u prethodnom citatu autorke već je donekle konceptualno nagovešteno da moramo biti više nego oprezni, kada se lako odvažavamo da nazovemo realnom bilo kakvu činjenicu naše zbilje) 'stvarni' kiborzi, naša uvezana tela, postala su konstanta efemerne događajnosti.Imagološka internet pošalica sa prikazanom fotografijom kožno tapacirane WC šolje i oko nje instaliranog 'festivala' anatomski pokretnih polica sa držačima za piće i hranu, bežičnu tastaturu, ekran i kompjuterskog miša, više nego podseća na mračni futurološki konstrukt budućnosti čovečanstva, maestralno upriličen u animiranom filmu Vol- I (Wall- E), gde je celokupno ljudstvo (izbeglo od kosmičke katastrofe prenatrpanosti đubretom matične nam planete) preseljeno na prostrane, udobne svemirske brodove BnL korporacije, koji simuliraju život na Zemlji, pri čemu
ljudi žive zadovoljni,
beslovesni i nezainteresovani za svoju sudbinu u udobnim foteljama, sa TV ekranima okačenim pred očima, obesni i nepokretni od brze hrane, koja se, radi što manje napora, unosi na slamku i koja se razlikuje jedino po etiketi na plastičnoj čaši. Ljudi su prikazani kao vreće sala bez identiteta, volje i emocija, koji od rođenja zure u ekran i ne znaju ni za kakav svet mimo reklama za BnL proizvode, koji su im uvek dostupni pritiskom na dugme fotelje.
Uprkos vedrini naracije, ne mogu, a da ne užasnu slike beba naslaganih kao drva, već neumesno debelih od BnL hrane,
sa TV ekranima instaliranim po rođenju,
koji im reklamiraju najnovije pelene, ili ljudi koje automatizovane fotelje premeštaju sa jednog dela broda na drugi, a koji jedni sa drugima pričaju isključivo preko videofona, nemajući nikakvu predstavu o tome da na brodu imaju ogroman bazen,
prozore sa predivnim pogledom na celu galaksiju,
pa čak ni druge ljude…[8]
Ovaj anti-utopijski narativ seriozno mapira, doduše sa blago karikaturalnim predznakom, našu, već hic et nunc viđenu situaciju: sve nas je više privezanih za fotelje, avatarski post- identiteti kao plutajući označitelji na fonu svetlosnih signala jesu jedan od sve manje alternativnih, a sve više ultimativnih načina kako (da) se postoji (social networking tako kao princip uvodi dubinski upisano značenje u vezana kola svojih korisnika, udobno ušuškano iza polusatirične izreke da sve što se nije desilo na, npr. ''Facebooku'', ima upitnu egzistenciju…istina o participijentu je proizvodni konstrukt mrežnih odnosa, a ne fixum kakav je, nekada, koliko- toliko postuliralo klasično, face- to- face poznanstvo) i, ma koliko sledeće zvučalo odiozno, danas možemo upoznati mnoge koji, u nekim trenucima, ozbiljno žale što im (po sistemu pomenute tapacirane WC šolje) debelo crevo (još uvek) nije dobilo upotrebljivi konektor upravljen na kanalizacione outpute, jer prekid ovakve vrste umreženosti kakvu živimo sve intenzivnije (a koji se tiče i naizgled jednostavnog ustajanja da se ode u toalet), danas počinje da predstavlja neizvestan (sic!) i sve neželjeniji intermeco u tzv. stres komunikacionog prekida, to jest u nekakve odavno napuštene stvarnosti, isceđene od mrežno fragmentisanog logosa (ako više uopste smemo da uvodimo ovakve termine u diskusiju, a svaki termin je, uostalom- etimološki- međas, graničnik, a rampe su, čini se, ireverzibilno podignte), koje haotično zjape između nas i sukcesivne serije novih umrežavanja…
Naše mašine krasi uznemiravajuća živahnost, dok smo mi sami postali zastrašujuće nepokretni.[9]
Poslednje što bismo pri ovom kratkom osvrtu želeli da predočimo, jeste povratak na promišljanje robotičkih personalnosti priloženih u filmu Wall- E, toj svojevrsnoj studiji (i) o razmazivanju graničnih markera sveta
koji delimo[10].Paradoksalno, ljudi zabarikadirani u
beslovesnu, životareću, ektoplazmičnu egzistencijalnost bivaju
dehumanizovani,
čitaj: robotizovani, do te mere
da njihova humana
potencija biva predivno (jedno od
značenja helenske reči paradoksalno jeste
i predivno…) založena
u softver (kao tehnička greška)
simpatičnog robota,[11]
koji toliko poprima
onog, valjda najlepšeg
iz emotivnog herbarijuma
ljudskosti, da i
Ivu (Eva), roboticu-sondu u
koju se zaljubljuje
> (ostavimo ovde, zbog jednog poentiranja
iz druge perspektive,
načas po
strani rodnu stereotipiju
koju smo intelektualno
pošteno dijagnostikovali), a koja, kao
surova profesionalka, baš i nije mek
orah u
tom projektu odleđivanja i
zavođenja- > uvodi u
svoj čarobni svet zaturenih
granica i lepršavih
prepleta raznolikih šansi, u ovom galimatijasu
robotike, ontologike, e-mocione motorike, kiborgške etike i
pozitivne apokaliptičke humanoidne patetike-
i u
saradnji sa 'njom' (Ivom), novom poetikom- sobom, spašava smrtno ranjene
perspektive sveta.Sveta koji, kao
u starom stripovskom
(Alan Ford) načelu „Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti”, savetu Broja
Jedan, legendarnog vodje još legendarnije grupe ''TNT'', mora moći
biti otvoren, prosto- kako
ne bi ostao
zatvoren.Na smetlištu
ideja, u stanju sveta
posle pirovanja[12],
kako nas sve
ocenjuje Bodrijar (Jean Baudrillard), mi ubrzavamo
u prazno.Sporije
kao da više ne umemo…
Pa ipak, laki perverzni okret
perspektive mogao bi nas bolje pripremiti za zadobijanje značenja kao i
drugih oblika moći i užitka u tehnološki posredovanom društvu.[13]
Da ako to bude pirueta koja nas neće fascinirati, već nam valjano podmaz(iv)ati dobrano zardjale kompase.Ako su ikada stvarno radili.
[1] Vera
Kopicl, Dekonstrukcija rodnih stereotipa u video artu, specijalistički rad,
Univerzitet u Novom Sadu, Centar za rodne studije, Novi Sad, septembar 2005.
[2] Hristo Janaras, Ličnost i eros, doktorski rad u prevodu
S. Jakšića, Novi Sad, 2009.
[3] Napuštanjem
svakog mita o poreklu, i svakog mita o povratku, večitom jedinstvu svih stvari
u Ocu, Pojmu, Biću, ili već ma kom "centru" nekog semantičkog polja,
napušta se mogućnost svake poetike, slutimo: to je ulazak u opšti nihilizam,
dobrovoljno...- Goran Milovanović,
Dona Haravej: Before and after science, u: e-volucija, broj 9, 2005; kurziv i 'boldovanje' naši.Web izvor: http://www.bos.rs/cepit/evolucija/html/9/preiposlenauke.htm
[4] Citat preuzet iz dela Donne J. Haraway (dalje D. H.), Simians,
Cyborgs, and Women, The Reinvention of Nature, Routledge, New York 1991, u izboru i prevodu Branke Arsić; kurziv je naš u svim citatima ovog prevoda.
[5] Citat preuzet iz: Divna Vuksanović, Aesthetica minima,
Beograd, 2004.
[6] O upotrebi koncepta kiborga u medicini, videti na:
http://en.wikipedia.org/wiki/Cyborg
[7] Ibid, D. H.
[8] Nikola Tanasić, „Voli“
– animirana lekcija iz čovečnosti, web izvor: http://starisajt.nspm.rs/kulturnapolitika/2008_tanasic8h.htm; kurziv naš
[9] Ibid, D. H.
[10]
Život je ujedno minimalna i maksimalna vrednost, prag. Danas, kada svet
određuju liminalni životi - životi koji su uvek na granici, zaustavljeni u
prekoračenju, u zabranjenom ulasku u vrt, u obećanju, što otkrivaju i
prikrivaju granicu kao naprslinu i razliku koja istovremeno razdvaja i spaja -
i sam svet postaje liminalan. Igra identiteta preti okončanjem: pitanje je samo
hoće li se završiti totalnom, neprekoračivom granicom ili konačnim razbijanjem
pragova.- Adrijana Zaharijević, Pitanje
života, politika u
integrisanom kolu, e-
volucija, broj 9,
2005. Web izvor:
http://www.bos.rs/cepit/evolucija/html/9/politika_u_int_kolu.htm
[11] …
u odnosu na uobičajene holivudske filmove, gde
se „čovek“ suprotstavlja „mašini“, a „ljudskost“ „mehanizmu“, u Voliju su
ljudi robotizovani do nepopravljivosti, njihova čula otupela od
prezadovoljenosti i nerada, a faktor koji ih izbacuje iz njihovih kolotečina
nije njihova „slobodna volja“ ili „potreba za izborom“ ( Matrica , Ekvilibrijum
), već činjenica da se na hodnicima pojavljuje gomila robota koji
imaju programske greške, a koji su opet oslobođeni iz radionice za opravke
nepredvidivom hirovitošću Volija, slepog putnika sa Zemlje. I Volijev raskošni
karakter i duboka, dečija humanost njegovog bića proističu iz „tehničke
greške“, koja se dogodila tokom mnogovekovne izolovanosti na Zemlji, znatno
nakon što je robot vlastitom sposobnošću samoopravljanja nadživeo vlastiti rok
trajanja.- N. Tanasić, op.
cit.
[12] Žan
Bodrijar, Prozirnost zla.Ogled
o
krajnosnim fenomenima, Novi
Sad, 1994.
[13] Ibid, D. H; 'boldovanje' naše.
