Ljubomora kao strategija mišljenja

Carpe aeternitatem!

Sapet ljubomorom kao čini se nezaobilaznom, prethodeće mu inherentnom (ma koliko aporetično zvučala ova konstrukcija inherentnosti-koja-prethodi, naime, kako može prethoditi nešto što potrebuje već kontekstualizovani 'evidentium' da bi se u njega 'u- spojilo', da bi mu bitno sa- pripalo…), subjekt teži da upravo postane grabljivac večnosti drugog, ljubljenog drugog, sebe kao drugog, sebe kao sebe, drugim (ima jedna narodna pesma koja u refrenu ispoveda: sve što sam voleo, voleo sam tobom). Ne tek onako kako nas uči stara latinska poslovica carpe ono dies/diem, biće da je to odveć mali zalog(aj) za strateške mape ljubomornog osvajača drugosti, оn pak želi panhronotopiju, pankosmiju voljenog bića i zanatski budno radi na tome i onda kada pošten svet spava.
 

Zaljubljenost zna da bude (oprezno prilazimo) 'dopsihotička', to čak i 'zdravorazumski' zna svako ko se bar jednom 'do ušiju' zaljubio. I kao da se u tom čudnovatom state of mind pokušava da ukine onaj pomenuti, prostor-vremenski, kontinuirani distantium, da se finalno oktroiše jedan novi poredak koji bi ukinuo zloćudne prečage koje nas dele jedne od drugih nakon (kako se u hrišćanskom svetu veruje) sukcesivnog ontološkog regrediranja putem pada iz arhetipskog arhe u 'telos tela' opasan kožnim haljinama, kada penetrabilno postaje dometno ograničeno, limitirano- i kada je svako spajanje uvek u isto vreme i buduće razdvajanje, tek odloženi kolaps novih prepoznavanja nervozne multiplikacije alteriteta, kada nema (a nikada nema) punog, apsolutno gostoprimljivog, sveintegrativnog sjedinjavanja, kada našim svetom vlada distanca najveće blizine (Nancy). Tako je i smrt, kao najnemilosrdnija despina nemislivog, upisana u ovu ljubomornu reč (mora/mortis...) kao 'pogodna' da označi ono inmarkabilno što ljubav (takodje konstitutivna spojnica u reči koju se trudimo da obuhvatimo, da se njome saprožmemo, reči na koju smo ljubomorni?) u svojoj raspršenoj znakovnoj nikadukotvljenosti (jer su znaci najnemirnija deca logosa) pokušava da rasplete hadski avetajući oko nas.

Kao neprestano istinotražiteljstvo, perpetuirano traganje za znanjem[1], detektiv-mislilac stalno nailazi na zid neuspele subjektivizacije subjekta, rasap samoidentiteta[2] kao nedokinut pokušaj kanibalizma u mišljenju, tog strateškog prisvajanja drugosti radi sopstvene ishrane upotrebljivom istinom koja umiruje, pliromatski izveštava da je sve u redu, vešću o drugosti kao još uvek našosti. Prustov (Marcel Proust) vapaj o ekstenziviranosti i disperziviranosti bića na sve tačke prostora i vremena koje je zauzimalo i koje će tek zauzimati[3], arhivira neuspeli projekt očuvanja celine drugog kao celine sebe samog, samoskrivljenu entropiju. Perceptivna i taktilna istoriografija druge osobe, trag nevernih pogleda i dodira koji vazda izranjaju iz nihila naših nepoznanica, čine ljubomornu strategiju ljubavnika aperceptivnom, tragalačkom, tajno-agentskom...Budnost kao sine qua non ljubomore i corpus delicti, dokaz overen čulima koja registruju voajerski, nevidljivo, kroz žaluzuine (od fr. la jalousie- ljubomora), dokaz koji treba da postane plod ustostručenih ultrasenzibilnih napora, čine da u krajnjoj instanci ljubomora ima nastojati da ''vidi ono što ne može videti i što se ne može predočiti.''[4] Figura drugog kao orgija mnoštvenosti[5], iskomplikovana 'realnost' drugog njegovim drugima i inima koje možda nikada nećemo osaznati čak ni na najpovršnijem planu, као i užasavajuća anksioznost povodom te činjenice, čine ljubomorno mišljenje holističkim projektom panoptikona ljubljenog, stalne potrebe za nadziranjem. Zastrašujuće je što se nikada ne poseduje ono što je namera, ciljnost upisana u našu potrebu za posedovanjem. Misliti nemislivo, ono što se ne može misliti i što ne ulazi u naše prokrustovske laboratorijske kalupe, jeste antizalog ljubomore kao strategije kojoj izmiče svako strateško, ljubomora čija proliferacija trapavih strategija jeste zapravo strah od činjenice nepostojanja srateškog u refleksivnom aktu ljubomore kao samoočuvanja.

Ukoliko bismo pokušali da ad hoc formulom uspostavimo kakvu upotrebljivu shemu za ovu strategiju, ona bi možda izgledala ovako: A=A ; A=B ; B=X, Y, Z ; A ≈ B+X+Y+Z+... => A≠A  

Odbraniti sebe za sebe, zadržati sebe u sebi, fundamentalni je zadatak ljubomore kao strategije mišljenja sopstva. I premda postaviv sebi za zadatak očuvati identitet koji uvek izmiče sebi, koji otvara provalije i kada namerava da pravi mostove, posebno tada, ljubomorko ostaje smešni čovek, pontifex minimus.

---

[1] Pegi Kamuf, Ljubomora hoće dokaz, str. 413., tekst u prevodu sa engleskog Slavice Miletić preuzet iz: R.E.Č. no 59/5 septembar 2000., web izvor: http://www.b92.net/casopis_rec/59.5/pdf/413-428.pdf , datum: 20.12.2009.

[2] Jelisaveta Blagojević, Hijeroglifi ljubomore. Ili, povijest bekonačnoga ponavljanja neuspjeha, u: Kruh i ruže, broj 16, 2003., web izvor: http://www.zinfo.hr/hrvatski/stranice/izdavastvo/kruhiruze/kir16/16jelisaveta.htm,datum: 20.12.2009.

[3] Citat preuzet iz: Pegi Kamuf, nav. delo, str. 414.

[4] Ibid., str. 416.

[5] ''Ne postoji jedan drugi, postoje mnogi drugi.'' – Јelisaveta Blagojević, nav. delo